Tri kilo dva evro

Андро МОШИЋ

ТРИ КИЛÒ  ДВА ЕВРÒ !

            Уместо овог помало неразумљивог наслова можда би овој репортажи боље одговарао наслов "Међународна подела рада на северу Егејског мора", али би такав одмах навео читаоца да прескочи текст мислећи да се ради о некој економској студији коју је финансирала Европска Унија. Средоземље и Балкан су преоптерећени еконимским и геополитичким темама, које се ни мало не уклапају у амбјент прелепог залива Торонеос између полуострва Касандре и Ситоније, омиљених дестинација, где са супругом, као многи туристи из Србије, проводим одмор у летњој постсезони. А најпре ће бити да се ради о наставку прошлогодишње репортаже, објављене под насловом "Црнчење" у броју 61 нашег литерарног часописа.

            Почетком септембра, после дванаесточасовног путовања, помало исцрпљени вожњом и бескорисним чекањима на граничним прелазима, у преподневним сатима стижемо у познато нам место Пефкохори. Да не бих увредио домаћине Грке нећу рећи "српско 'синдикално' летовалиште Пефкохори". А тај би му назив у потпуности одговарао с обизором на дугу традицију доласка сународника посрердством туристичких агенција или у сопственом аранжману и локалном становништву које је умногоме навикло на српске госте и помало проговорило српски. Често се сами похвале да говоре српски, мада је по мом лаичком познавању језика пре реч о мешавини српског и македонског. Уосталом то је најмање важно када је блискост људи и менталитет, модерним маркетиншким термином речено, у питању обострани пословни интерес. Прецизније речено "многострани" пословни интерес, да не кажем "међународна подела рада на провереном и познатом а пре свега стабилном и сигурном тржишту".

            Домаћини Грци, међу које се могу убројати и Цинцари су пре свега организатори послова – производње и трговине на нивоу малих и средњих приватника. То су власници туристичке инфраструктуре: хотељерства, трговине, транспорта и угоститељства. Никад ми не би пало на памет да размишљам у том правцу да ме свакодневно нису одушевљавали симпатични гласови са неком специфичном мелодијом, хармонски изобличеном у неквалитетним звучницима, нудећи првокласно свеже воће са својих покретних тезги на комбијима. Да им посао није цветао не би их било ту на путу поред дуге градске плаже. А наш свет воли неформалну трговину, онако у купаћим костимима, директно са песка на корак-два од мора до кружне ваге која се упркос лаганој вожњи љуља да јој казаљка поскакује по пуном опсегу мерења. Тамнопути продавци извикују: "Три килò два еврò! Нектарина витамина! Црно, бело грожђе – кило еврò! Све има, све свеже, јефтино!" Увек се питам зашто су смокве најскупље, а расту посвуда. Ваљда нема ко да их бере? Нисам сигуран да се неки пут у гужви не обрачуна "два килò три еврò", но и то је "у опису посла".

            После успостављања купо-продајне везе, упитам их одакле су, а један нешто старији онижи мишићав одговари: "Тесалоники". То му некако лепше звучи него да каже са плантажа у ближој и даљој околини Солуна. Јер како би воће успевало у вековној, сада већ двомилионској луци, незванично главног града северне Грчке. Да ми не замере екс-ју браћа Македонци, главног града античке Краљевине Македоније у доба Филипа Другог и Александра Македонског. Занимало ме ко су непосредни произвођачи, радници и берачи на тим плантажама, па сазнам да су то локални и сезонски суседни Албанци, које Хелени-Грци такође као и они сами себе, па и ми, називамо Шиптарима. Колико је то пежоративно нисам могао закључити, али их домаћини гледају мало са висине, мање-више свесни или не да су и називи Грци и Грчка сличног значења, на турском – робови. Закључујем да је успостављена "међународна подела рада на економским принципима што гаранутује одрживост". Потрошачи су у највећој мери Срби, иза којих по бројности много не заостају Руси. Има их на сваком кораку, онако братски измешаних са нама, па се често дели оскудна хладовина на плажи под палмама и успостављају дијалози најчешће на руском или некој мешавини српког и руског језика.

Како би православна слика била потпуна нађе се понеки бугарски гост или локални становник, који баш и није сигуран да ли му је матерњи језик бугарски или грчки. Кад поменух православље никако се не смеју изоставити многобројни повратници који су се после много деценија од турских прогона вратили са Кавказа и населили делове полуострва Халкидики. Школовани на руском у Грузији и Јерменији, старији теже  заборављају, а млађи нешто лакше и брже уче грчки. Но сваки недостатак има и своју предност – млади ефикасно помажу газдама у радњама где се продаје крзно, кожа, капе и остала галантерија коју углавном купују обично богатији руски него српски купци. Називи крзнарских радњи у Пефкохорију, Ханиотију, Полихрону, Криопигију, Калитеи, Афитосу, Неа Потидеи истакнути су чешће на руском него на енглеском. Ето, још једна димензија "међународне поделе рада".

По неким прећутним неписаним правилима између полиције и контрасно уочљивих ходајућих продаваца из Црне Африке и Бангладеша, који се "сударају, али се не виде", у овој "подели" су укључени и суседни континенти. Симпатични Сенегалци и Малијци издужених удова и нешто буцмастији Нигеријци боре се за сваки евро да олакшају живот себи и својима у далеким домовинама. Од свог драгог познаника од прошле године Баја Ндијеа сазнао сам да се у Сенегалу службено говори језиком волоф, а француским само у међународнм контактима. Нисам сазнао да ли је слично у Малију, где живи већински народ Бамбарà. Да се не прекине традиција куписмо бубањ-тарабуку, која се на волофу назива ћебјàн. Да Пефкохори не остане без представника водеће светске економске силе побринуо се вредан млади пар који је професионално по ценовнику и уз обавезан попуст кружећи на пони-бициклима нудио стручну традиционалну кинеску масажу на лицу места, на плажи.

На крају свог боравка, срдачно сам се поздравио са нашим "воћарима из дистрибуционе мреже" и онако више по инерцији и чувши како међусобно говоре, захвалим на сарадњи и дружењу уз додатак: "Бахтало пхрала", а онај већ поменути онижи, шеретски се насмеја и само што ми не убаци још један килограм грожђа, приде, за част и братску реч за срећан пут. Трговина у локалу, а без Цигана – схватих да нити је било нити може бити. Једна од светских нација за које не важе никакве државне ни административне границе! На томе им само можемо позавидети.

Свуда пођи и на Палилулску пијацу дођи. Ево нас поново са нашим старим дугогодишњим воћарима из Гроцке: Миком, Бранком, Данком, Снежаном, Гораном и јужњаком Смајом