SNG

SRECNA NOVA 2016 GODINA

НАВРТКА

Андро МОШИЋ
НАВРТКА
– Извините, да ли вам је потребна помоћ? – обрати се непозната
пролазница мајци, која је управо изашла из таксија, држећи детенце у
наручју једне руке, а торбу и колица на склапање у другој, док су ветар
и јесења киша заливали парк на раскрсници главних прометница преко
пута зграде суда у Нишу.
Изненађена млада жена, у први мах била је збуњена што јој нека
непозната жена нуди помоћ, када ни сама не зна шта пре да уради са обе
заузете руке и проблемом што се колица не склапају како је очекивала.
Временски услови су јој још више отежавали да било шта уради у центру
великог града, где се нашла у ситуацији, као да је сама на пустом острву
усред океана.
– Па, ако можете да ми придржите торбу са намирницама док
склопим колица и ставим малога, журим кући. Била бих вам захвална,
никако не могу наместити колица“ – правдала се, покушавајући по
трећи пут неуспешно да их постави у „возно стање“, одговори помало
изненађена мајка, осетивши пружену пријатељску руку, која јој је
понудила помоћ у незавидној ситуацији.
Добронамерна, искусна суграђанка погледа пажљивије, и уз конста-
тацију да недостаје навртка на бочном носачу, објасни младој мајци да
без тога неће успети. Ова је упитно погледа и чувши необичан нагласак,
настави:
– А ви... ви нисте одавде?
– Не, ја сам Јерменка, која сам се пре петнаестак година удала
овде у Нишу за угледног инжењера и међународног шаховског судију –
одговори суграђанка.
– Одмах ми се учинило да имате руски нагласак, али са доста тврдим
изговором.
– Трудим се да што боље савладам српски, али знате, нишки
дијалект, па моја јерменска основа и руски... мало збуњују оне који ме
не познају. Ја сам инжењерка енергетике и одмах ми се учинило да
та лева полуга нема осигуран држач. Него, овде у близини се налази
радња са металном галантеријом и ако хоћете да ме сачекате на клупи,
донећу навртку, рекла бих да је М7.
– Немојте се толико трудити, можда је ту негде, да потражимо – али
је ни после неколико минута удруженим снагама нису пронашле.
– Могла бих да позовем онај такси који ме довезао, можда се тамо
одвио и затурио негде на поду под седиштем, па ће се наћи.

– Немојте губити време, дете се већ узнемирило, а време је лоше и
треба да што пре стигнете кући, одмах ћу ја, сачекајте минут-два!
Искусна Јерменка, нишка снаја, убрзо се вратила носећи навртку и
неколико резервних, спретно причврстивши на држач. Колица су убрзо
била сасвим коректно склопљена. Млада жена јој је захваљивала и
извињавала се што ју је задржала, напоменувши да је ту на одмору код
својих, али да живи у Данској на привременом раду.
– Ако бих смела да вас упитам за име. Тако сте ми несебично и
ефикасно помогли! Ради тако малог загубљеног дела, доспела сам с
дететом у незавидну ситуацију. А могли сте продужити својим путем, не
обазирући се на маргиналну уличну сцену пролазнице с дететом.
– Ја сам Лаура, Лаура Пирузјан. Већ неколико година сам удовица,
али сам после губитка супруга одлучила да останем у овом живописном
историјском граду, где сам се усидрила на обали Нишаве, стигавши
са јужног Кавказа. Овде сам стекла круг искрених пријатеља и добрих
комшија.
– Госпођо Лаура, шта вам дугујем, како да вам захвалим? – упита је
на растанку тридесетогодишњакиња.
– Ма ајте, молим вас, зар то није нормално да се суграђани помажу
и буду солидарни у неприлици, кад им помоћ затреба?
– Не, није баш увек тако, бар не у западноеврепским земљама.
У сваком случају много сте ми помогли, хвала вам, много вам хвала.
Морам пожурити, за два дана се враћам у Данску...
После три недеље код Лауре позвони телефон; узбуђен глас јој јавља
да сместа укључи телевизор. Пријатељица је закључила да се прича
о њој, јер у Нишу нема више Лаура из Јерменије, које би тако стручно
и несебично помогле младој мајци. Та млада жена, по имену Марија,
позвала је из Данске мајку, са захтевом да се у јутарњој емисији локалне
телевизије још једном захвали непознатој Јерменки и да исприча о
несебичној помоћи. И да свакако покуша да је пронађе! Захваљујући
гледаности и познанствима, тако карактеристичним у нашој земљи, а
посебно у не сувише великим срединама, Маријина мајка и госпођа
Пирузјан су успеле да размене телефоне и договоре се о сусрету. Лаура
је том приликом добила велики букет ружа и бомбоњеру.
У поплави потресних, понекад трагичних вести, које нас засипају
са тв екрана, ова племенита и охрабрујућа прича свакако заслужује
да буде забележена. Пример људске, тачније, женске солидарности у
времену све веће отуђености. Једно ново, неочекивано пријатељство
наше Скандинавке и натурализоване Српкиње у граду, у ком је недавно
прослављена 1300-годишњица хришћанства. Хвала Вам, Лаура-џан!

Андро МОШИЋ

ЋУЛУПЋУТА НАРА

Андро МОШИЋ                                          

ЋУЛУПЋУТА  НАРА [1]

            На три и по дана хода од подножја највећег светилиша монолитне планине Улуру према североистоку налази се земља племена Ћулупћута. Као што сва племена, народи и братства прослављају годишњу светковину Мумбу, тако се два по два пута годишње организују свечаности нара у братставима, за дечаке и девојчице, који те године постају пуноправни чланови заједнице. У бабару Ћара то није као што је било вековима, када деца са навршених тринаест година, а није ни као што је по закону придошлих баланда са осамнаест, већ некако усредњено са петнаест година. За ту прилику се цело братство и пријатељске бабару позивају у буш на обали оближњег билабонга, где се пред залазак Валуа пали велика ватра, која замењује централно грејање током хладне ноћи. Док пристижу гости, које домаћин бабару Дадо Ћара срдачно дочекује. Тада почиње најпре тише дување три локална свирача диџеридуа и ударање три бубњара по убарима. Убар се израђује од шупљег еукалиптусовог пања по коме се удара батом у ритмовима мумбе, најпре споро, па како се свечаност распламсава у хармонији са логорском ватром, све јаче, живље и брже.

            После сат-два, када се окупе гости, домаћини одевени у свечане традиционалне ношње, које им покривају само интимне делове тела, чела, рамена и глежњеве, почињу да износе нарочито припремљена деликатесна јела, која се једу искључиво на породичним прославама нара. Као предјело служе се сендвичи са кајганом великих зелених јаја баргана. Најугледнији гости уместо кајгане баргана добијају кенгурова  јаја. Главно јело је, сем роштиља од кенгуровине, при чему је реп најцењенији деликатес, и крилца од кукубара, које у околини билабонга обитавају у великим јатима. Салате се припремају од полусушених травки минимбаџе, које жбунасто расту у изобиљу, а пржени гугу и кампара сос дају изузетан укус пикантним јелима.

            У односу на прастара времена, када су припадници стасале генерације у поноћ при пуном Пингалу полазили да се урањањем лица у воду и додиривањем муљевитог дна (сједињавање са родном земљом), у новије време само овлаже врх носа, како би показали да више нису балави, а затим настављају церемонију седајући у круг са старијима и један по један прилазе нара-колачу. То је пенушава шлаг торта, умлаћена од јаја баргана украшена слаткастим, смрдљивкастим плодовима бањана. Урањају лице што дубље, пазећи да не размажу шаре свог бабару, исцртане окером по лицу, рукама, телу и ногама.       Слављем  руководи Дадо Ћара, отац слављеника Арамбија, а о сервирању јела брине Арамбијева мајка Дадо Ћана. Уз укусну и обилату вечеру, на којој не недостаје ни крменадли од вомбатовине ни паштете од џигерице гомблгабона, као ни сецканих крцкавих репова пустињских гоана, пило се домаће справљено еукалиптусово вино, сокови од етеричног воћа и, на опште изненађење, те године, специјално допремљено светло пиво из Србије. Ћулупћута као и многи други на Јужном континенту, одржава срдачне односе, од свих баланди – једино са Србима. Неки су научили често коришћену српску фразу, коју би чули, посматрајући на те-веу Аустралиан опен и друге турнире, на којима српски тенисери воде главну реч. Не знају значење, али би користили поздрав `у п... матер...` приликом срдачних сусрета са Србима, које традиционално сматрају и осећају искреним пријатељима.

            Диџеридуи и убаре цепали су да се чуло до Великог Јужног Крста, како би били сигурни да је и само божанство Вонгар био обавештен о новоприспелој генерацији аутохтоног становништва „буша, црвене земље и кристаластих стена“. Када би се пре појаве првих зрака Валуа, огласио Џумбавал ошинувши врх Улуруа громовима и муњама, те са осталим божанствима – Какађом, Могом, Мулијаном, Буњђипом, Пунгахунгом... дао до знања да је иницирана генерација примљена под „окриље и заштиту божанстава из доба Сневања“, светковина се постепено приводила крају. Одјеци диџеридуа су се још увек чули по околним исушеним кањонима, а гости су се спремали за повртак, пре него подневна жега онемогући кретање по узаврелим стазама. Поносни Дадо Ћара и Дадо Ћана, заједно са обе Бабо Ћане били су пресрећни, а ђала Дади, која је за ову приликку сплела елегантну афрофризуру, свом је старијем вави поклонила тек уловљеног волобија. Као најуспешнија бацачица бумеранга међу свим Ћулупћута виргуал с лакоћом је погађала не само неку зверку на тлу, већ и птицу у лету. За то је на такмичењима освојила прегршт медаља.

            Сем свезнајућег Вонгара и његовог помоћника на абориџинском небу Џумбавала, нико није знао, нити је смео знати, да се главни нара слављеник Арамби, већ раније увео у друштво одраслих. Било је то пет месеци раније, са нешто старијом пријатељицом Јонди, из суседног бабару. Приметили су их само посуми са ниских грана оближњег дрвећа, но они не умеју да говоре и само живе свој ноћни живот. Остаће то мала тајна, као и многе друге, које крије вишемиле-нијско предање древних бабару са Јужног континента.

---

[1] По мотивима из дела Сретена Божића Вонгара и из личних сазнањиа  (видети стр. 1ѕх)