Андро МОШИЋ
На три и по дана хода од подножја
највећег светилиша монолитне планине Улуру према североистоку налази се земља
племена Ћулупћута. Као што сва
племена, народи и братства прослављају годишњу светковину Мумбу, тако се два по два пута годишње организују свечаности нара у братставима, за дечаке и
девојчице, који те године постају пуноправни чланови заједнице. У бабару Ћара то није као што је било
вековима, када деца са навршених тринаест година, а није ни као што је по
закону придошлих баланда са
осамнаест, већ некако усредњено са
петнаест година. За ту прилику се цело братство и пријатељске бабару позивају у буш на обали оближњег билабонга,
где се пред залазак Валуа пали велика ватра, која замењује
централно грејање током хладне ноћи. Док пристижу гости, које домаћин бабару Дадо Ћара срдачно дочекује. Тада почиње
најпре тише дување три локална свирача диџеридуа
и ударање три бубњара по убарима. Убар се израђује од шупљег
еукалиптусовог пања по коме се удара батом у ритмовима мумбе, најпре споро, па како се свечаност распламсава у хармонији
са логорском ватром, све јаче, живље и брже.
После сат-два, када се окупе гости,
домаћини одевени у свечане традиционалне ношње, које им покривају само интимне
делове тела, чела, рамена и глежњеве, почињу да износе нарочито припремљена
деликатесна јела, која се једу искључиво на породичним прославама нара. Као предјело служе се сендвичи са
кајганом великих зелених јаја баргана.
Најугледнији гости уместо кајгане баргана
добијају кенгурова јаја. Главно јело је,
сем роштиља од кенгуровине, при чему је реп најцењенији деликатес, и крилца од
кукубара, које у околини билабонга обитавају
у великим јатима. Салате се припремају од полусушених травки минимбаџе, које жбунасто расту у изобиљу,
а пржени гугу и кампара сос дају изузетан укус пикантним јелима.
У односу на прастара времена, када
су припадници стасале генерације у поноћ при пуном Пингалу полазили да се урањањем лица у воду и додиривањем муљевитог
дна (сједињавање са родном земљом), у новије време само овлаже врх носа, како
би показали да више нису балави, а затим настављају церемонију седајући у круг
са старијима и један по један прилазе нара-колачу.
То је пенушава шлаг торта, умлаћена од јаја
баргана украшена слаткастим, смрдљивкастим плодовима бањана. Урањају лице
што дубље, пазећи да не размажу шаре свог
бабару, исцртане окером по лицу, рукама, телу и ногама. Слављем
руководи Дадо Ћара, отац слављеника
Арамбија, а о сервирању јела брине Арамбијева мајка Дадо Ћана. Уз укусну и
обилату вечеру, на којој не недостаје ни крменадли од вомбатовине ни паштете од џигерице гомблгабона, као ни сецканих крцкавих репова пустињских гоана, пило се домаће справљено еукалиптусово
вино, сокови од етеричног воћа и, на опште изненађење, те године, специјално допремљено
светло пиво из Србије. Ћулупћута као
и многи други на Јужном континенту,
одржава срдачне односе, од свих баланди
– једино са Србима. Неки су научили често коришћену српску фразу, коју би чули,
посматрајући на те-веу Аустралиан опен
и друге турнире, на којима српски тенисери воде главну реч. Не знају значење,
али би користили поздрав `у п... матер...` приликом срдачних сусрета
са Србима, које традиционално сматрају и осећају искреним пријатељима.
Диџеридуи
и убаре цепали су да се чуло до Великог
Јужног Крста, како би били сигурни да је и само божанство Вонгар био обавештен о новоприспелој
генерацији аутохтоног становништва „буша, црвене земље и кристаластих стена“.
Када би се пре појаве првих зрака Валуа,
огласио Џумбавал ошинувши врх Улуруа
громовима и муњама, те са осталим божанствима – Какађом, Могом, Мулијаном, Буњђипом, Пунгахунгом... дао до знања да
је иницирана генерација примљена под „окриље и заштиту божанстава из доба Сневања“, светковина се постепено
приводила крају. Одјеци диџеридуа су се
још увек чули по околним исушеним кањонима, а гости су се спремали за повртак,
пре него подневна жега онемогући кретање по узаврелим стазама. Поносни Дадо Ћара
и Дадо Ћана, заједно са обе Бабо Ћане били су пресрећни, а ђала Дади, која је за ову приликку сплела елегантну афрофризуру, свом
је старијем вави поклонила тек
уловљеног волобија. Као најуспешнија
бацачица бумеранга међу свим Ћулупћута виргуал
с лакоћом је погађала не само неку зверку на тлу, већ и птицу у лету. За то је
на такмичењима освојила прегршт медаља.
Сем свезнајућег Вонгара и његовог помоћника на абориџинском небу Џумбавала, нико није знао, нити је смео знати,
да се главни нара слављеник Арамби, већ
раније увео у друштво одраслих. Било је то пет месеци раније, са нешто старијом
пријатељицом Јонди, из суседног бабару.
Приметили су их само посуми са ниских
грана оближњег дрвећа, но они не умеју да говоре и само живе свој ноћни живот.
Остаће то мала тајна, као и многе друге, које крије вишемиле-нијско предање древних
бабару са Јужног континента.
No comments:
Post a Comment