ЦРНЧЕЊЕ

Андро МОШИЋ
ЦРНЧЕЊЕ
У нашој културној средини термин црначки посао и црнчење
редовно значи обављање тешког физичког посла, што алудира на рад
црнаца у јужноафричким рудницима, на плантажама памука у време
робовласништва у државама Конфедерације и на другим тешким
пословима на које су белци током историје присиљавали обојено
локално становништво. Постоји и тумачење које долази из англо-
америчке културе да радити као црнац значи отаљавати посао лењо и
преко воље, што је разумљиво јер никад нигде робови нису радили с
ентузијазмом и еланом. Проводећи летњи одмор на обали прелепог,
од раније нам познатог залива Торонеос на потезу од Пефкохорија
до Ханиотија и даље до Полихрона, доживео сам и видео уживо шта
значи тако често коришћени термини црнчити и црначки посао. Лично,
нерадо користим реч црнац у прикривеном погрдном смислу niger, који
је чест у језицима бивших колонијалних сила. По мом осећању језика,
коректно је рећи Африканац, Афро-Американац, Индус, Латинос, Aзијат,
Абориџин... Крај летње сезоне; изузетно топло сунчано време измамило
је многобројне купаче на пешчане плаже дуж јужног обода Торонеоса,
мирног североегејског залива који се формирао између полуострва
Касандре и Ситоније. Велика већина су сународници из Србије, а зачује
се и понеки разговор на македонском, руском, бугарском. Између
опуштених купача који се гуштеришу под медитеранским сунцем
провлачи се црна људска фигура, натоварена са двадесетак разнобојних
торби. Видим нуди их по повољним ценама и зауставља се код сваког
који покаже и најмањи интерес. Чујем оскудан необичан српски, што ме
наведе да ословим млађег Африканца на француском, питањем одакле
је. Рече – из Сенегала и да се зове Муса. Уто пристиже и други, такође
Сенегалац, Мухамед. Видим има их подоста уздуж плаже. Нуде ручне
сатове, кишобране, штапове за пецање, сувенире, одевне предмете,
украсе, сунчане наочаре и други користан асортиман. Извикују: „Акуна
матата!“. Не успевам да разумем шта то значи, да ли се односи на нуђење
комерцијалне робе или на украсну фолклорну кончану наруквицу, коју
спретно плету на руци љубопитљивог купача. Остављају утисак врло
пристојних, вредних момака. Поред свог локалног језика течно говоре
француски, енглески, а касније сам се уверио да знају и италијански. Грчки
и српски су само помоћни у споразумевању са домаћим и гостујућим
светом у циљу успешније трговине. При првом сусрету им захвалим на
понуђеној роби и разговору, уз најаву да ћемо се у току боравка одлучити
за куповину. Нису крили задовољство што су наишли на саговорника на
француском. При поздраву сам им представио супругу Лепу и изговорио
своје име на француски начин не пропустивши да подвучем да смо Срби.
Тако је почело необично и занимљиво дружење у току две недеље нашег
боравка на Касандри. Сутрадан смо се поново срели, не заборавивши
да их ословимо поименице Муса, Мухамед и Пако. Понудили смо им
да се одморе и мало седну с нама и да их почастимо нектаринама и
грожђем, које смо управо били купили од Рома из околине Солуна, који
на лаким приколицама довозе свеже воће до саме плаже. Одбили су, не
из стидљивости већ уз образложење да имају много посла и да треба да
препешаче 2-3 пута до оближњег Ханиотија, удаљеног 4–5 км. Свако од
нас има искуства како је тешко пешачити по ситном врућем растреситом
песку. Осетио сам у њиховом понашању извесну опрезност, што се није
односило на контакт с купачима, већ са органима власти. Они нису
били оптерећени било каквим криминалним активностима, али као
имигранти нису се смели бавити било каквим послом. Па који је то посао
да дневно обезбеде двадесетак највише тридесетак евра, прелазећи под
јарким сунцем исто толико километара по ужареном песку на неколико
метара од смарагднозеленог мора у којем ретко или никад не могу да се
окупају и освеже. Истини за вољу, никад нисам видео да их је неки грчки
полицајац зауставио, а не може се рећи да нису упадљиви. Наглашено
карактеристично црни, издужених ногу и руку, жилави, пешачећи
типичним афричким лаким ходом. Ускоро су нам се јављали и остали из
франкофонских земаља – Малија, Обале Слоноваче, Горње Волте. Међу
њима је био и исто тако вредно нудио робу очигледно нешто старији
Омар. Похвалио се да је дипломирао фармацију у Дакару, али да нема
посла и да се тако бори за егзистенцију. Изразио сам му дивљење и
искрену жељу да се што пре запосли у струци. Разумео је да сам му
колега с другог факултета. Убрзо смо разликовали издужене сенегалске
момке од нешто буцмастијих, често крупнијих Нигеријаца. Било их је
и неколико Бенгалаца, који се и по нијанси коже и физиономијама
прилично разликују од Африканаца тропског појаса. Коначно смо се
одлучили да купимо врло практичну квалитетну ручну торбицу, несесер,
јапанске производње. Исту је на поклон добила и Јања, супруга Лепиног
брата. С њима смо провели много угодних часова не само на плажи,
већ и у дугим шетњама обилазећи околину. Касније је Лепа пожелела
да замени лила боју за нешто тамнију тегет или сиву. У сусрет нам је
изашао необичан старији озбиљан Сенегалац по имену Бај. Имао сам
прилику да се с њим боље упознам и спријатељим. Иако без формалног
образовања, био је животно искусан и природно интелигентан шезде-
сетогодишњак од ког сам сазнао многе интересантне ствари, на пример
да по завршетку сезоне већина његових сапатника напушта летовалишта
и са скромном зарадом одлази својима у Атину, у Ханију на Крит или
се враћа у отаџбину. Бај је петнаестак година живео у Казерти на југу
Италије.
Стигли смо и на геополитичке и историјске теме. Заступао је идеју о
јединству Африке, што су инаогурисали први председници ослобођених
колонија: Хаиле Селасије, Секу Туре, Леополд Сенгор, Кваме Нкрумах,
Патрис Лумумба, Џомо Кенијата и други, познати из времена оснивања
Покрета несврстаних. То је најефикаснији метод супротстављања неоко-
лонијализму. Допала му се моја литерарна мисао да рат никад не
престаје. Уверио сам се да Бај одлично познаје прилике у свету и Европи,
нарочито Источној с нагласком на Русију и трагедију бивше Југославије.
Верујем да сам успео да му током кратких пауза кад би у часкању с нама
предахнуо, подробније објасним што се догађало на Балкану. Тако смо
дотакли и теолошке теме и без обзира на то што је он муслиманске
вере, а ја атеиста из национално мешовитог брака, нисмо се разишли у
мишљењима. Нисам избегао да му одговорим на питање где сам научио
француски, да сам пропутовао доста света, укључујући Русију, Јерменију,
Иран и Аустралију, али да још никад нисам био ни у Француској нити
у било којој франкофонској земљи; нескривено се изненадио. Ближио
се крај нашег боравка, па смо као што је у сличним ситуацијама ред и
обичај, учврстили познанство заједничким фотографијама и разменом
мејлова с искреним жељама да останемо у вези што омогућавају
тековине савремених рачунарско-телекомуникационих технологија.
Последњих дана средоземног михољског лета плажом су новостечени
другари извикивали: „Ђабе, ђабе! у значењу јефтино, безмало, џаба.
Иако ни Лепа ни ја никад нисмо били на црном континенту, и ако икада
будемо, то ће бити вероватно медитеранска Африка; овог лета смо на
Егеју доживели аутентичан дух црне Африке. Тај исконски оптимизам
и огромну вољу за животом и опстанком могла је изнедрити само
неуништива праколевка човечанства – вечита Африка. Вративши се у
Београд једва сам чекао да засвирам своју омиљену композицију Мали
Црнац у транскрипцији за кларинет.
(лето 2012.)