НАВРТКА

Андро МОШИЋ
НАВРТКА
– Извините, да ли вам је потребна помоћ? – обрати се непозната
пролазница мајци, која је управо изашла из таксија, држећи детенце у
наручју једне руке, а торбу и колица на склапање у другој, док су ветар
и јесења киша заливали парк на раскрсници главних прометница преко
пута зграде суда у Нишу.
Изненађена млада жена, у први мах била је збуњена што јој нека
непозната жена нуди помоћ, када ни сама не зна шта пре да уради са обе
заузете руке и проблемом што се колица не склапају како је очекивала.
Временски услови су јој још више отежавали да било шта уради у центру
великог града, где се нашла у ситуацији, као да је сама на пустом острву
усред океана.
– Па, ако можете да ми придржите торбу са намирницама док
склопим колица и ставим малога, журим кући. Била бих вам захвална,
никако не могу наместити колица“ – правдала се, покушавајући по
трећи пут неуспешно да их постави у „возно стање“, одговори помало
изненађена мајка, осетивши пружену пријатељску руку, која јој је
понудила помоћ у незавидној ситуацији.
Добронамерна, искусна суграђанка погледа пажљивије, и уз конста-
тацију да недостаје навртка на бочном носачу, објасни младој мајци да
без тога неће успети. Ова је упитно погледа и чувши необичан нагласак,
настави:
– А ви... ви нисте одавде?
– Не, ја сам Јерменка, која сам се пре петнаестак година удала
овде у Нишу за угледног инжењера и међународног шаховског судију –
одговори суграђанка.
– Одмах ми се учинило да имате руски нагласак, али са доста тврдим
изговором.
– Трудим се да што боље савладам српски, али знате, нишки
дијалект, па моја јерменска основа и руски... мало збуњују оне који ме
не познају. Ја сам инжењерка енергетике и одмах ми се учинило да
та лева полуга нема осигуран држач. Него, овде у близини се налази
радња са металном галантеријом и ако хоћете да ме сачекате на клупи,
донећу навртку, рекла бих да је М7.
– Немојте се толико трудити, можда је ту негде, да потражимо – али
је ни после неколико минута удруженим снагама нису пронашле.
– Могла бих да позовем онај такси који ме довезао, можда се тамо
одвио и затурио негде на поду под седиштем, па ће се наћи.

– Немојте губити време, дете се већ узнемирило, а време је лоше и
треба да што пре стигнете кући, одмах ћу ја, сачекајте минут-два!
Искусна Јерменка, нишка снаја, убрзо се вратила носећи навртку и
неколико резервних, спретно причврстивши на држач. Колица су убрзо
била сасвим коректно склопљена. Млада жена јој је захваљивала и
извињавала се што ју је задржала, напоменувши да је ту на одмору код
својих, али да живи у Данској на привременом раду.
– Ако бих смела да вас упитам за име. Тако сте ми несебично и
ефикасно помогли! Ради тако малог загубљеног дела, доспела сам с
дететом у незавидну ситуацију. А могли сте продужити својим путем, не
обазирући се на маргиналну уличну сцену пролазнице с дететом.
– Ја сам Лаура, Лаура Пирузјан. Већ неколико година сам удовица,
али сам после губитка супруга одлучила да останем у овом живописном
историјском граду, где сам се усидрила на обали Нишаве, стигавши
са јужног Кавказа. Овде сам стекла круг искрених пријатеља и добрих
комшија.
– Госпођо Лаура, шта вам дугујем, како да вам захвалим? – упита је
на растанку тридесетогодишњакиња.
– Ма ајте, молим вас, зар то није нормално да се суграђани помажу
и буду солидарни у неприлици, кад им помоћ затреба?
– Не, није баш увек тако, бар не у западноеврепским земљама.
У сваком случају много сте ми помогли, хвала вам, много вам хвала.
Морам пожурити, за два дана се враћам у Данску...
После три недеље код Лауре позвони телефон; узбуђен глас јој јавља
да сместа укључи телевизор. Пријатељица је закључила да се прича
о њој, јер у Нишу нема више Лаура из Јерменије, које би тако стручно
и несебично помогле младој мајци. Та млада жена, по имену Марија,
позвала је из Данске мајку, са захтевом да се у јутарњој емисији локалне
телевизије још једном захвали непознатој Јерменки и да исприча о
несебичној помоћи. И да свакако покуша да је пронађе! Захваљујући
гледаности и познанствима, тако карактеристичним у нашој земљи, а
посебно у не сувише великим срединама, Маријина мајка и госпођа
Пирузјан су успеле да размене телефоне и договоре се о сусрету. Лаура
је том приликом добила велики букет ружа и бомбоњеру.
У поплави потресних, понекад трагичних вести, које нас засипају
са тв екрана, ова племенита и охрабрујућа прича свакако заслужује
да буде забележена. Пример људске, тачније, женске солидарности у
времену све веће отуђености. Једно ново, неочекивано пријатељство
наше Скандинавке и натурализоване Српкиње у граду, у ком је недавно
прослављена 1300-годишњица хришћанства. Хвала Вам, Лаура-џан!

Андро МОШИЋ