SNG

SRECNA NOVA 2016 GODINA

НАВРТКА

Андро МОШИЋ
НАВРТКА
– Извините, да ли вам је потребна помоћ? – обрати се непозната
пролазница мајци, која је управо изашла из таксија, држећи детенце у
наручју једне руке, а торбу и колица на склапање у другој, док су ветар
и јесења киша заливали парк на раскрсници главних прометница преко
пута зграде суда у Нишу.
Изненађена млада жена, у први мах била је збуњена што јој нека
непозната жена нуди помоћ, када ни сама не зна шта пре да уради са обе
заузете руке и проблемом што се колица не склапају како је очекивала.
Временски услови су јој још више отежавали да било шта уради у центру
великог града, где се нашла у ситуацији, као да је сама на пустом острву
усред океана.
– Па, ако можете да ми придржите торбу са намирницама док
склопим колица и ставим малога, журим кући. Била бих вам захвална,
никако не могу наместити колица“ – правдала се, покушавајући по
трећи пут неуспешно да их постави у „возно стање“, одговори помало
изненађена мајка, осетивши пружену пријатељску руку, која јој је
понудила помоћ у незавидној ситуацији.
Добронамерна, искусна суграђанка погледа пажљивије, и уз конста-
тацију да недостаје навртка на бочном носачу, објасни младој мајци да
без тога неће успети. Ова је упитно погледа и чувши необичан нагласак,
настави:
– А ви... ви нисте одавде?
– Не, ја сам Јерменка, која сам се пре петнаестак година удала
овде у Нишу за угледног инжењера и међународног шаховског судију –
одговори суграђанка.
– Одмах ми се учинило да имате руски нагласак, али са доста тврдим
изговором.
– Трудим се да што боље савладам српски, али знате, нишки
дијалект, па моја јерменска основа и руски... мало збуњују оне који ме
не познају. Ја сам инжењерка енергетике и одмах ми се учинило да
та лева полуга нема осигуран држач. Него, овде у близини се налази
радња са металном галантеријом и ако хоћете да ме сачекате на клупи,
донећу навртку, рекла бих да је М7.
– Немојте се толико трудити, можда је ту негде, да потражимо – али
је ни после неколико минута удруженим снагама нису пронашле.
– Могла бих да позовем онај такси који ме довезао, можда се тамо
одвио и затурио негде на поду под седиштем, па ће се наћи.

– Немојте губити време, дете се већ узнемирило, а време је лоше и
треба да што пре стигнете кући, одмах ћу ја, сачекајте минут-два!
Искусна Јерменка, нишка снаја, убрзо се вратила носећи навртку и
неколико резервних, спретно причврстивши на држач. Колица су убрзо
била сасвим коректно склопљена. Млада жена јој је захваљивала и
извињавала се што ју је задржала, напоменувши да је ту на одмору код
својих, али да живи у Данској на привременом раду.
– Ако бих смела да вас упитам за име. Тако сте ми несебично и
ефикасно помогли! Ради тако малог загубљеног дела, доспела сам с
дететом у незавидну ситуацију. А могли сте продужити својим путем, не
обазирући се на маргиналну уличну сцену пролазнице с дететом.
– Ја сам Лаура, Лаура Пирузјан. Већ неколико година сам удовица,
али сам после губитка супруга одлучила да останем у овом живописном
историјском граду, где сам се усидрила на обали Нишаве, стигавши
са јужног Кавказа. Овде сам стекла круг искрених пријатеља и добрих
комшија.
– Госпођо Лаура, шта вам дугујем, како да вам захвалим? – упита је
на растанку тридесетогодишњакиња.
– Ма ајте, молим вас, зар то није нормално да се суграђани помажу
и буду солидарни у неприлици, кад им помоћ затреба?
– Не, није баш увек тако, бар не у западноеврепским земљама.
У сваком случају много сте ми помогли, хвала вам, много вам хвала.
Морам пожурити, за два дана се враћам у Данску...
После три недеље код Лауре позвони телефон; узбуђен глас јој јавља
да сместа укључи телевизор. Пријатељица је закључила да се прича
о њој, јер у Нишу нема више Лаура из Јерменије, које би тако стручно
и несебично помогле младој мајци. Та млада жена, по имену Марија,
позвала је из Данске мајку, са захтевом да се у јутарњој емисији локалне
телевизије још једном захвали непознатој Јерменки и да исприча о
несебичној помоћи. И да свакако покуша да је пронађе! Захваљујући
гледаности и познанствима, тако карактеристичним у нашој земљи, а
посебно у не сувише великим срединама, Маријина мајка и госпођа
Пирузјан су успеле да размене телефоне и договоре се о сусрету. Лаура
је том приликом добила велики букет ружа и бомбоњеру.
У поплави потресних, понекад трагичних вести, које нас засипају
са тв екрана, ова племенита и охрабрујућа прича свакако заслужује
да буде забележена. Пример људске, тачније, женске солидарности у
времену све веће отуђености. Једно ново, неочекивано пријатељство
наше Скандинавке и натурализоване Српкиње у граду, у ком је недавно
прослављена 1300-годишњица хришћанства. Хвала Вам, Лаура-џан!

Андро МОШИЋ

ЋУЛУПЋУТА НАРА

Андро МОШИЋ                                          

ЋУЛУПЋУТА  НАРА [1]

            На три и по дана хода од подножја највећег светилиша монолитне планине Улуру према североистоку налази се земља племена Ћулупћута. Као што сва племена, народи и братства прослављају годишњу светковину Мумбу, тако се два по два пута годишње организују свечаности нара у братставима, за дечаке и девојчице, који те године постају пуноправни чланови заједнице. У бабару Ћара то није као што је било вековима, када деца са навршених тринаест година, а није ни као што је по закону придошлих баланда са осамнаест, већ некако усредњено са петнаест година. За ту прилику се цело братство и пријатељске бабару позивају у буш на обали оближњег билабонга, где се пред залазак Валуа пали велика ватра, која замењује централно грејање током хладне ноћи. Док пристижу гости, које домаћин бабару Дадо Ћара срдачно дочекује. Тада почиње најпре тише дување три локална свирача диџеридуа и ударање три бубњара по убарима. Убар се израђује од шупљег еукалиптусовог пања по коме се удара батом у ритмовима мумбе, најпре споро, па како се свечаност распламсава у хармонији са логорском ватром, све јаче, живље и брже.

            После сат-два, када се окупе гости, домаћини одевени у свечане традиционалне ношње, које им покривају само интимне делове тела, чела, рамена и глежњеве, почињу да износе нарочито припремљена деликатесна јела, која се једу искључиво на породичним прославама нара. Као предјело служе се сендвичи са кајганом великих зелених јаја баргана. Најугледнији гости уместо кајгане баргана добијају кенгурова  јаја. Главно јело је, сем роштиља од кенгуровине, при чему је реп најцењенији деликатес, и крилца од кукубара, које у околини билабонга обитавају у великим јатима. Салате се припремају од полусушених травки минимбаџе, које жбунасто расту у изобиљу, а пржени гугу и кампара сос дају изузетан укус пикантним јелима.

            У односу на прастара времена, када су припадници стасале генерације у поноћ при пуном Пингалу полазили да се урањањем лица у воду и додиривањем муљевитог дна (сједињавање са родном земљом), у новије време само овлаже врх носа, како би показали да више нису балави, а затим настављају церемонију седајући у круг са старијима и један по један прилазе нара-колачу. То је пенушава шлаг торта, умлаћена од јаја баргана украшена слаткастим, смрдљивкастим плодовима бањана. Урањају лице што дубље, пазећи да не размажу шаре свог бабару, исцртане окером по лицу, рукама, телу и ногама.       Слављем  руководи Дадо Ћара, отац слављеника Арамбија, а о сервирању јела брине Арамбијева мајка Дадо Ћана. Уз укусну и обилату вечеру, на којој не недостаје ни крменадли од вомбатовине ни паштете од џигерице гомблгабона, као ни сецканих крцкавих репова пустињских гоана, пило се домаће справљено еукалиптусово вино, сокови од етеричног воћа и, на опште изненађење, те године, специјално допремљено светло пиво из Србије. Ћулупћута као и многи други на Јужном континенту, одржава срдачне односе, од свих баланди – једино са Србима. Неки су научили често коришћену српску фразу, коју би чули, посматрајући на те-веу Аустралиан опен и друге турнире, на којима српски тенисери воде главну реч. Не знају значење, али би користили поздрав `у п... матер...` приликом срдачних сусрета са Србима, које традиционално сматрају и осећају искреним пријатељима.

            Диџеридуи и убаре цепали су да се чуло до Великог Јужног Крста, како би били сигурни да је и само божанство Вонгар био обавештен о новоприспелој генерацији аутохтоног становништва „буша, црвене земље и кристаластих стена“. Када би се пре појаве првих зрака Валуа, огласио Џумбавал ошинувши врх Улуруа громовима и муњама, те са осталим божанствима – Какађом, Могом, Мулијаном, Буњђипом, Пунгахунгом... дао до знања да је иницирана генерација примљена под „окриље и заштиту божанстава из доба Сневања“, светковина се постепено приводила крају. Одјеци диџеридуа су се још увек чули по околним исушеним кањонима, а гости су се спремали за повртак, пре него подневна жега онемогући кретање по узаврелим стазама. Поносни Дадо Ћара и Дадо Ћана, заједно са обе Бабо Ћане били су пресрећни, а ђала Дади, која је за ову приликку сплела елегантну афрофризуру, свом је старијем вави поклонила тек уловљеног волобија. Као најуспешнија бацачица бумеранга међу свим Ћулупћута виргуал с лакоћом је погађала не само неку зверку на тлу, већ и птицу у лету. За то је на такмичењима освојила прегршт медаља.

            Сем свезнајућег Вонгара и његовог помоћника на абориџинском небу Џумбавала, нико није знао, нити је смео знати, да се главни нара слављеник Арамби, већ раније увео у друштво одраслих. Било је то пет месеци раније, са нешто старијом пријатељицом Јонди, из суседног бабару. Приметили су их само посуми са ниских грана оближњег дрвећа, но они не умеју да говоре и само живе свој ноћни живот. Остаће то мала тајна, као и многе друге, које крије вишемиле-нијско предање древних бабару са Јужног континента.

---

[1] По мотивима из дела Сретена Божића Вонгара и из личних сазнањиа  (видети стр. 1ѕх)

Tri kilo dva evro

Андро МОШИЋ

ТРИ КИЛÒ  ДВА ЕВРÒ !

            Уместо овог помало неразумљивог наслова можда би овој репортажи боље одговарао наслов "Међународна подела рада на северу Егејског мора", али би такав одмах навео читаоца да прескочи текст мислећи да се ради о некој економској студији коју је финансирала Европска Унија. Средоземље и Балкан су преоптерећени еконимским и геополитичким темама, које се ни мало не уклапају у амбјент прелепог залива Торонеос између полуострва Касандре и Ситоније, омиљених дестинација, где са супругом, као многи туристи из Србије, проводим одмор у летњој постсезони. А најпре ће бити да се ради о наставку прошлогодишње репортаже, објављене под насловом "Црнчење" у броју 61 нашег литерарног часописа.

            Почетком септембра, после дванаесточасовног путовања, помало исцрпљени вожњом и бескорисним чекањима на граничним прелазима, у преподневним сатима стижемо у познато нам место Пефкохори. Да не бих увредио домаћине Грке нећу рећи "српско 'синдикално' летовалиште Пефкохори". А тај би му назив у потпуности одговарао с обизором на дугу традицију доласка сународника посрердством туристичких агенција или у сопственом аранжману и локалном становништву које је умногоме навикло на српске госте и помало проговорило српски. Често се сами похвале да говоре српски, мада је по мом лаичком познавању језика пре реч о мешавини српског и македонског. Уосталом то је најмање важно када је блискост људи и менталитет, модерним маркетиншким термином речено, у питању обострани пословни интерес. Прецизније речено "многострани" пословни интерес, да не кажем "међународна подела рада на провереном и познатом а пре свега стабилном и сигурном тржишту".

            Домаћини Грци, међу које се могу убројати и Цинцари су пре свега организатори послова – производње и трговине на нивоу малих и средњих приватника. То су власници туристичке инфраструктуре: хотељерства, трговине, транспорта и угоститељства. Никад ми не би пало на памет да размишљам у том правцу да ме свакодневно нису одушевљавали симпатични гласови са неком специфичном мелодијом, хармонски изобличеном у неквалитетним звучницима, нудећи првокласно свеже воће са својих покретних тезги на комбијима. Да им посао није цветао не би их било ту на путу поред дуге градске плаже. А наш свет воли неформалну трговину, онако у купаћим костимима, директно са песка на корак-два од мора до кружне ваге која се упркос лаганој вожњи љуља да јој казаљка поскакује по пуном опсегу мерења. Тамнопути продавци извикују: "Три килò два еврò! Нектарина витамина! Црно, бело грожђе – кило еврò! Све има, све свеже, јефтино!" Увек се питам зашто су смокве најскупље, а расту посвуда. Ваљда нема ко да их бере? Нисам сигуран да се неки пут у гужви не обрачуна "два килò три еврò", но и то је "у опису посла".

            После успостављања купо-продајне везе, упитам их одакле су, а један нешто старији онижи мишићав одговари: "Тесалоники". То му некако лепше звучи него да каже са плантажа у ближој и даљој околини Солуна. Јер како би воће успевало у вековној, сада већ двомилионској луци, незванично главног града северне Грчке. Да ми не замере екс-ју браћа Македонци, главног града античке Краљевине Македоније у доба Филипа Другог и Александра Македонског. Занимало ме ко су непосредни произвођачи, радници и берачи на тим плантажама, па сазнам да су то локални и сезонски суседни Албанци, које Хелени-Грци такође као и они сами себе, па и ми, називамо Шиптарима. Колико је то пежоративно нисам могао закључити, али их домаћини гледају мало са висине, мање-више свесни или не да су и називи Грци и Грчка сличног значења, на турском – робови. Закључујем да је успостављена "међународна подела рада на економским принципима што гаранутује одрживост". Потрошачи су у највећој мери Срби, иза којих по бројности много не заостају Руси. Има их на сваком кораку, онако братски измешаних са нама, па се често дели оскудна хладовина на плажи под палмама и успостављају дијалози најчешће на руском или некој мешавини српког и руског језика.

Како би православна слика била потпуна нађе се понеки бугарски гост или локални становник, који баш и није сигуран да ли му је матерњи језик бугарски или грчки. Кад поменух православље никако се не смеју изоставити многобројни повратници који су се после много деценија од турских прогона вратили са Кавказа и населили делове полуострва Халкидики. Школовани на руском у Грузији и Јерменији, старији теже  заборављају, а млађи нешто лакше и брже уче грчки. Но сваки недостатак има и своју предност – млади ефикасно помажу газдама у радњама где се продаје крзно, кожа, капе и остала галантерија коју углавном купују обично богатији руски него српски купци. Називи крзнарских радњи у Пефкохорију, Ханиотију, Полихрону, Криопигију, Калитеи, Афитосу, Неа Потидеи истакнути су чешће на руском него на енглеском. Ето, још једна димензија "међународне поделе рада".

По неким прећутним неписаним правилима између полиције и контрасно уочљивих ходајућих продаваца из Црне Африке и Бангладеша, који се "сударају, али се не виде", у овој "подели" су укључени и суседни континенти. Симпатични Сенегалци и Малијци издужених удова и нешто буцмастији Нигеријци боре се за сваки евро да олакшају живот себи и својима у далеким домовинама. Од свог драгог познаника од прошле године Баја Ндијеа сазнао сам да се у Сенегалу службено говори језиком волоф, а француским само у међународнм контактима. Нисам сазнао да ли је слично у Малију, где живи већински народ Бамбарà. Да се не прекине традиција куписмо бубањ-тарабуку, која се на волофу назива ћебјàн. Да Пефкохори не остане без представника водеће светске економске силе побринуо се вредан млади пар који је професионално по ценовнику и уз обавезан попуст кружећи на пони-бициклима нудио стручну традиционалну кинеску масажу на лицу места, на плажи.

На крају свог боравка, срдачно сам се поздравио са нашим "воћарима из дистрибуционе мреже" и онако више по инерцији и чувши како међусобно говоре, захвалим на сарадњи и дружењу уз додатак: "Бахтало пхрала", а онај већ поменути онижи, шеретски се насмеја и само што ми не убаци још један килограм грожђа, приде, за част и братску реч за срећан пут. Трговина у локалу, а без Цигана – схватих да нити је било нити може бити. Једна од светских нација за које не важе никакве државне ни административне границе! На томе им само можемо позавидети.

Свуда пођи и на Палилулску пијацу дођи. Ево нас поново са нашим старим дугогодишњим воћарима из Гроцке: Миком, Бранком, Данком, Снежаном, Гораном и јужњаком Смајом

ЦРНЧЕЊЕ

Андро МОШИЋ
ЦРНЧЕЊЕ
У нашој културној средини термин црначки посао и црнчење
редовно значи обављање тешког физичког посла, што алудира на рад
црнаца у јужноафричким рудницима, на плантажама памука у време
робовласништва у државама Конфедерације и на другим тешким
пословима на које су белци током историје присиљавали обојено
локално становништво. Постоји и тумачење које долази из англо-
америчке културе да радити као црнац значи отаљавати посао лењо и
преко воље, што је разумљиво јер никад нигде робови нису радили с
ентузијазмом и еланом. Проводећи летњи одмор на обали прелепог,
од раније нам познатог залива Торонеос на потезу од Пефкохорија
до Ханиотија и даље до Полихрона, доживео сам и видео уживо шта
значи тако често коришћени термини црнчити и црначки посао. Лично,
нерадо користим реч црнац у прикривеном погрдном смислу niger, који
је чест у језицима бивших колонијалних сила. По мом осећању језика,
коректно је рећи Африканац, Афро-Американац, Индус, Латинос, Aзијат,
Абориџин... Крај летње сезоне; изузетно топло сунчано време измамило
је многобројне купаче на пешчане плаже дуж јужног обода Торонеоса,
мирног североегејског залива који се формирао између полуострва
Касандре и Ситоније. Велика већина су сународници из Србије, а зачује
се и понеки разговор на македонском, руском, бугарском. Између
опуштених купача који се гуштеришу под медитеранским сунцем
провлачи се црна људска фигура, натоварена са двадесетак разнобојних
торби. Видим нуди их по повољним ценама и зауставља се код сваког
који покаже и најмањи интерес. Чујем оскудан необичан српски, што ме
наведе да ословим млађег Африканца на француском, питањем одакле
је. Рече – из Сенегала и да се зове Муса. Уто пристиже и други, такође
Сенегалац, Мухамед. Видим има их подоста уздуж плаже. Нуде ручне
сатове, кишобране, штапове за пецање, сувенире, одевне предмете,
украсе, сунчане наочаре и други користан асортиман. Извикују: „Акуна
матата!“. Не успевам да разумем шта то значи, да ли се односи на нуђење
комерцијалне робе или на украсну фолклорну кончану наруквицу, коју
спретно плету на руци љубопитљивог купача. Остављају утисак врло
пристојних, вредних момака. Поред свог локалног језика течно говоре
француски, енглески, а касније сам се уверио да знају и италијански. Грчки
и српски су само помоћни у споразумевању са домаћим и гостујућим
светом у циљу успешније трговине. При првом сусрету им захвалим на
понуђеној роби и разговору, уз најаву да ћемо се у току боравка одлучити
за куповину. Нису крили задовољство што су наишли на саговорника на
француском. При поздраву сам им представио супругу Лепу и изговорио
своје име на француски начин не пропустивши да подвучем да смо Срби.
Тако је почело необично и занимљиво дружење у току две недеље нашег
боравка на Касандри. Сутрадан смо се поново срели, не заборавивши
да их ословимо поименице Муса, Мухамед и Пако. Понудили смо им
да се одморе и мало седну с нама и да их почастимо нектаринама и
грожђем, које смо управо били купили од Рома из околине Солуна, који
на лаким приколицама довозе свеже воће до саме плаже. Одбили су, не
из стидљивости већ уз образложење да имају много посла и да треба да
препешаче 2-3 пута до оближњег Ханиотија, удаљеног 4–5 км. Свако од
нас има искуства како је тешко пешачити по ситном врућем растреситом
песку. Осетио сам у њиховом понашању извесну опрезност, што се није
односило на контакт с купачима, већ са органима власти. Они нису
били оптерећени било каквим криминалним активностима, али као
имигранти нису се смели бавити било каквим послом. Па који је то посао
да дневно обезбеде двадесетак највише тридесетак евра, прелазећи под
јарким сунцем исто толико километара по ужареном песку на неколико
метара од смарагднозеленог мора у којем ретко или никад не могу да се
окупају и освеже. Истини за вољу, никад нисам видео да их је неки грчки
полицајац зауставио, а не може се рећи да нису упадљиви. Наглашено
карактеристично црни, издужених ногу и руку, жилави, пешачећи
типичним афричким лаким ходом. Ускоро су нам се јављали и остали из
франкофонских земаља – Малија, Обале Слоноваче, Горње Волте. Међу
њима је био и исто тако вредно нудио робу очигледно нешто старији
Омар. Похвалио се да је дипломирао фармацију у Дакару, али да нема
посла и да се тако бори за егзистенцију. Изразио сам му дивљење и
искрену жељу да се што пре запосли у струци. Разумео је да сам му
колега с другог факултета. Убрзо смо разликовали издужене сенегалске
момке од нешто буцмастијих, често крупнијих Нигеријаца. Било их је
и неколико Бенгалаца, који се и по нијанси коже и физиономијама
прилично разликују од Африканаца тропског појаса. Коначно смо се
одлучили да купимо врло практичну квалитетну ручну торбицу, несесер,
јапанске производње. Исту је на поклон добила и Јања, супруга Лепиног
брата. С њима смо провели много угодних часова не само на плажи,
већ и у дугим шетњама обилазећи околину. Касније је Лепа пожелела
да замени лила боју за нешто тамнију тегет или сиву. У сусрет нам је
изашао необичан старији озбиљан Сенегалац по имену Бај. Имао сам
прилику да се с њим боље упознам и спријатељим. Иако без формалног
образовања, био је животно искусан и природно интелигентан шезде-
сетогодишњак од ког сам сазнао многе интересантне ствари, на пример
да по завршетку сезоне већина његових сапатника напушта летовалишта
и са скромном зарадом одлази својима у Атину, у Ханију на Крит или
се враћа у отаџбину. Бај је петнаестак година живео у Казерти на југу
Италије.
Стигли смо и на геополитичке и историјске теме. Заступао је идеју о
јединству Африке, што су инаогурисали први председници ослобођених
колонија: Хаиле Селасије, Секу Туре, Леополд Сенгор, Кваме Нкрумах,
Патрис Лумумба, Џомо Кенијата и други, познати из времена оснивања
Покрета несврстаних. То је најефикаснији метод супротстављања неоко-
лонијализму. Допала му се моја литерарна мисао да рат никад не
престаје. Уверио сам се да Бај одлично познаје прилике у свету и Европи,
нарочито Источној с нагласком на Русију и трагедију бивше Југославије.
Верујем да сам успео да му током кратких пауза кад би у часкању с нама
предахнуо, подробније објасним што се догађало на Балкану. Тако смо
дотакли и теолошке теме и без обзира на то што је он муслиманске
вере, а ја атеиста из национално мешовитог брака, нисмо се разишли у
мишљењима. Нисам избегао да му одговорим на питање где сам научио
француски, да сам пропутовао доста света, укључујући Русију, Јерменију,
Иран и Аустралију, али да још никад нисам био ни у Француској нити
у било којој франкофонској земљи; нескривено се изненадио. Ближио
се крај нашег боравка, па смо као што је у сличним ситуацијама ред и
обичај, учврстили познанство заједничким фотографијама и разменом
мејлова с искреним жељама да останемо у вези што омогућавају
тековине савремених рачунарско-телекомуникационих технологија.
Последњих дана средоземног михољског лета плажом су новостечени
другари извикивали: „Ђабе, ђабе! у значењу јефтино, безмало, џаба.
Иако ни Лепа ни ја никад нисмо били на црном континенту, и ако икада
будемо, то ће бити вероватно медитеранска Африка; овог лета смо на
Егеју доживели аутентичан дух црне Африке. Тај исконски оптимизам
и огромну вољу за животом и опстанком могла је изнедрити само
неуништива праколевка човечанства – вечита Африка. Вративши се у
Београд једва сам чекао да засвирам своју омиљену композицију Мали
Црнац у транскрипцији за кларинет.
(лето 2012.)

Pozdrav

Pozdrav

am

am

M О З А И К

 

          M О З А И К     -   ДЕВЕТИ ЦИКЛУС ПЕСАМА, 2009 – 20__

1.      Australian Fire Summer

2.      Lylli

3.      Moрске Mачке

4.      Макаби

5.      Римски Тријумвират

6.      Гуча

7.      Штедња

8.      Zulu

9.      Окрвављени гости

10.  Бој на Дедињу

 

AUSTRALIAN FIRE SUMMER

                       (2009.)

Long warm, dry summer

On south Pacific hemisphere.

At once disaster of the fire so wild

You, strong Jambawell, tell me why?!

What happened with Gippsland

My dearest poor homeland?

One million of animals burned

In the old eucalyptus woods plant’.

Oh, my sweat country bean

You’ll be again fresh light-green

Young Aussie animals will born

From Torres Strait far in the sunny

                                                north

To south all the way till Melbourne.

For all people human life and liberty

Let live Aboriginal Spirit till Eternity!

Australia, save your native children,

Born for thousands generations ago

In red stone gorges and goonawarra[1]

green.

 

LYLLI

Црне очи, црна коса

На све четири ноге боса,

Трчка, једе, спава, плива

Девојчица сваком мила.

Припремљено месo воли

Без шећера и без соли,

Кекси у млеку омилили

Грицка, мљацка љупка Lylli.

Слуша Хару као маму,

Не пушта је никуд саму.

Зна енглески, речи српске,

Реакције нису дрске.

У Боки смо летос били

Хари, Лепа, ја и Lylli.

Морске дане проводили,

Куд пођемо – с нама Lylli.

Обавезно сваког дана

До Шквера је шетња стална,

Где сладолед поручили

Ванил-корнет лиже Lylli.

У џипу се вози често

Позади је њено место.

У Београд, до Лондона

Своју браћу срешће она.

Да л' је новост то за вас?

Није дете, него пас;

Не режи, већ лаје, цвили

Љубимица у Харили.

 

МОРСКЕ МАЧКЕ

Какве мачке красног склада

Скупиле се изненада

Да проведу дане летње

Практикујућ’ дуге шетње.

English мачка Brinette Harry

Црним оком пали, жари;

На узици Лили трчка

По плићаку плива, брчка.

Београђанка Љиљана

Псеудоним јој Мирјана

У друштву је с њом на плажи,

Где у хладу место тражи.

Необична виолинка

Глацка, мацка, лице шминка.

Самостална de luxe маца

Αεγαϊον Πελαγος Γιατσα[2].

Chic biondina mia Bella

Повисока, недебела,

Оброци јој дневни мањи

Вредно плива да се стањи.

Четири су МАЧКЕ МОРСКЕ

Њине плаже црногорске,

Квартет моћан – свак их снима,

Да ми шje[3] прошјетaт’ ш њима!

  

МАКАБИ

 (27.08.2009.)

Три године како оде,

Остах без 'ваздуха/воде'.

На души ми густа тама,

Митска трагедија, драма.

Где си Maркo, краљ-Давиде?

Моје очи да те виде!

Звонки тенор стално чујем,

Како да се обрадујем.

Макаби[4]  од гранит стене,

Остао си део мене.

Још увек у теби спава

Снага младог, храброг Лава.

Александре, Џингис Кане,

Зар је морао да сване

Дан ужаса, туге, бола,

Што Цезару сломе кола.

Морал, храброст и врлине

Красили су тебе, сине;

Одступао никад ниси,

Срцем, главом платио си.

Завидели Марс и Тритон,

Чврст к’о армирани бетон.

Душа нежна – у детета,

Навршио три'стче'три лета.

Сунце жеже, пече, грије,

Где сад лежиш – вруће није.

Кад наступи август, лето

Упитам се: “Ком си смет’о?”

Сећање на те не бледи;

Ј... живот – кад не вреди.

Страва, беда мора проћи,

Чекај ме...и ја ћу доћи.

 

РИМСКИ ТРИЈУМВИРАТ

Историју мораш знат':

Шта је Римски Тријумвират[5]?

Водена је империја

Сувим златом што засија.

Два миленија после Христа

Злато из базена блиста.

Сребро, Злато освојили

Српско име осветлали.

Прво Злато Хигл Нађа

Узданица нешто млађа,

Цура скромна из Панчева

Панчево јој химну пева.

Желим бит' до краја фер

Милорад је морски Вук

Фелпс водена љута Звер,

Где стотинке одлучују

Злато/Сребро одређују.

  

Делфин спринтер муња жива

Чавић лети, он не плива!

Отворам и трећа врата

Златнога Тријувирата:

То су она златна кола

Српског турбо-ватерпола.

Када креће нема среће,

Ал' што турнир даље тече

Нико на пут стат'  им неће.

Кенгурима бод су дали,

Домаћине савладали,

И Мађари и Хрвати

Свако мора цех да плати.

Шпанци с Кубанцем[6] на челу

Сви у воденом оделу,

Морска битка у рат ходи

И треће се Злато роди.

Удовичић[7] чету води

Жонглира у бистрој води,

С пет метара мреже цепа

Нови ШАМПИОНИ СВЕТА!

            

ГУЧА

Гуча, Гуча – сад је тренд

Изворни је српски бренд.

Нема паба, нема клуба

Где се боље свира труба.

Маса људи, светска свита

Ка Гучи гре, жури, хита.

Тече оркестарска река

Гуча поста српска Мека.

Ту се једе, пије, крка,

Здрава храна – ником мука.

На ражњу се во окреће

Нигде нема такве среће.

Сланиница и ћевапи

Много једи – мало плати.

Српску љуту, пиво швапско

Точи, лије, пије свако.

Мало заспиш, па се буди,

Трубу слуша милион људи.

И разбраћа бивша стигла

Ту шаторско село дигла.

Италијанке Гучу љубе

Зарад' српске дрчне трубе.

Група млађаних Француза

Пристигли чак из Тулуза.

Luis Armstrong, jazz, David Miles...

Разлеже се трубе глас,

Свилен конац, ситно коло,

Игра народ уоколо.

Ко не беше још у Гучи

Мог'о би му јелек пући.

Уз чокањ шљивке ракије

Џипси-бенд Бакића Бакије.

 

Флигл-хорна, тенор, бас

Дуни, груни сви у глас!

Бубњар ритам синкопира,

Момак цури не да мира

Први Роми, па делије,

Ритмови и мелодије.

Нишки, Ере и Врањанци

У Гучи су стари знанци.

Какав Exit ил' Фест пива?

Оркестри и свирка жива.

New Orleans or Neshville?

Гуча свира светски стил.

Три маринца, какав трио!

У Гучи гост Амер мио;

Пре непуних десет лета

Над Србијом би смак света.

Саксофони, контрабаси,

Труба се до неба гласи.

'Који свира зло не мисли'

Око Гуче сви се стисли.

Амбасадор руски здрави:

- На здоровие, сербской слави!

Ко у Гучи није био –

Концерт трубе пропустио.

Свирај Гучо све до зоре

Да те чују Дунав, море!

Година се једна чека

Да прославиш пола века...

Ој Србијо, родна кућо

Јединствена светска Гучо.

Гуча свира усред лета,

Трубачки си ЦЕНТАР СВЕТА!

 

ZULU

Umetnički Woolloomooloo[8],

U Beograd stigli Zulu!

Snažni momci i devojke

Ispod šarene Y-trobojke.

Znaju sve ratne taktike[9]

Floklor iz Južne Afrike.

Thapelo po tam-tamovima

Oštar ritam daje svima.

Tini, Mpho, Nicoleta

Lepotice Afro sveta.

Quartet mlađanih plesača

Uvis skakča i pevača:

Ukrašeni Bangane, Zyza,

Sipho, Lindo plešu iza.

Publika je očarana

Kako igra Zulu strana.

U Muzeju[10] selo niklo

Iz Kwazulu što je stiglo.

Eksopnati etno stila:

Koža, platno, perle, svila.

bronza, porcelan, terakota,

Živih boja - čar, lepota!

Upitasmo - šta tam’ živi?

- Žirafe, zebre, krokodili,

Antilope, nosorozi,

Leopardi...Bož’ pomozi!

Lavovi i ptice mnoge,

Slonovske da vidiš noge.

Limpopo – duboka voda,

Zulu lovac pliva, hoda.

Ajkule, opasne zmije,

Bolje da vas tamo nije.

Izložba, susret za hvalu,

Dogodine na  MONDIJALU!

   

ОКРВАВЉЕНИ ГОСТИ

Добро дошли страни гости

Да вам полимимо кости.

Фудбал, Exit, сабор-Гуча,

Силеџијство, крв, смрт, туча.

Ко то плаћа разбијаче

Да пребија навијаче,

Да нас црни свуд по свету,

Врапцу[11] ломи крила у лету.

Спорт, скупове и туризам

Дочекује вандализам.

Срби нису такви људи!

Гори од нас да нам суди.

Навијачу из Лиможа

Исечена жива кожа,

О концу му живот виси

Манијак луд бруку смисли.

Аустралцу усред дана

Презентација Калемегдана[12].

Увек будна полиција

Неопходна гаранција.

Недостаје управо сада

Демократска геј-парада.

За мoралну беду, блато

Заслужан је крвав НАТО.

Шта је то у људској души

Да разбија, пали, рзши.

У чопору крв ко лије,

Људско биће више није.

Православље, хуманизам,

Српска душа и туризам,

Традиција дуга наша –

Хлеб, со, шљивке пуна чаша!

 

ШТЕДЊА

  Кажи дете баби, деди

Како мало да с’ уштеди?

Више гладуј, мање једи

Tако сe на храни штеди.

За лекове паре чувај,

Једи ‘лебац, мање кувај!

Народ вели: “Кол’ко штедиш –

У животу тол’ко вредиш.”

Чему кола, бензин, гас,

Иди пешке, као пас.

Пиво, вино, коцка, дим,

Мани порок – буди фин.

Лети је на мору скупо

Зашто бих се тамо куп’о?

Гаси бојлер, струју чувај

У хладној се води купај!

Шминку, сапун и парфеме

То купују скупе жене.

Нове ципеле и одело,

Куда би нас то одвело.

Луксуз, књиге, позориште

Душевна се храна иште;

Ресторани, Таш-базени

За имућне, благо мени.

 

Новости из белог света

Читам преко интернета,

Новине су велик луксуз

Да купујем, нисам баксуз.

Слушај савет, нећу лажу:

Пакуј стару амбалажу!

Од пензије живет’ треба,

Ех, колача преко хлеба.

До моб-тела, рачунара,

За то треба скупих пара.

Плакари, нове фотеље:

Празни снови, пусте жеље.

Знају добро NATO, CIA,

Откуд нам оскудација,

Ко нам такву стварност даде?

Рат, ембарго и блокаде.

Је не гајим лажну наду,

У аутобус – па на Аду.

Сладолед, банане, диња?

Купуј, мà која сиротиња!

 

БОЈ НА ДЕДЕЊУ

Мили Боже чуда великога

Што се здеси кад му вријема није

Пред викендом у петак поподне.

Мошић Лепу заболео стомак

Не да боли, већ к'о ножем сече.

Лепа кука, устати не може

Више плаче нег' што зубе ститска

До Дедиња одјекује вриска.

Шта ћу јадан колима је возим

Не да возим, него пилотирам

Да је спасем, ако спаса има

Примили је као случај хитан.

Инфузија смањује болове,

Снимај, гледај, спреми анализе.

Примио је дежурни Калезић

Млађан хирург, лекар од формата.

Лепа плаче, сва је уплашена

Све се боји да је вријеме мријети,

Ал' је Андра куражи и тјеши:

«Не плаши се у добрим си рукам'

Средиће те бићеш кaо нова,

Кад оздравиш још љепша ћеш бити

Само мораш ноћцу пребродити».

Смјестише је на трећему спрату;

Пита она чега има тамо?

Одговара доктор Калезићу:

«Крокодили, змије, носорози,

Зебре, лав'и  -  јој Боже, помози!»

Усред ноћи тешка борба крену:

Хирург Живић стручно оперише,

Част и слава доктор' Цветановићу

Налазио свуд радост и срећу!

И са њима дежурна екипа,

Средише је на стручном нивоу.

Мили Боже, крви до лаката,

Те спасише моју Лепотицу.

Исечена к'о од царског реза

Порађа се са шездесет љета,

Спасише је хвала им до неба!

Пред јутро је у шок-соби била

Прође дуга крвава ноћ тамна,

Исцрпљена лежи под наркозом

Па ме гледа тужним окицама:

«Шта би са мном шта ли ме још чека

Хоће л' бити за ме правог лијека?»

«Док је мене, ти бриге не бери,

Дао бих ти крви испод врата

Шта бих и ја да ми нема тебе

Пребродисмо тежијех битака.»

Два-три дана - у собу се врати

Већ је боље, ал' јој лако није,

Свесна није у живот се враћа,

Богу хвала, најгоре је прошло.

«Буди храбра и стрпи се мало,

Ускоро ћу вратити те кући,

Комшилук смо, за те страха нема

Ти си моја најмилија жена».

Забринути Дарко, Даца, деца,

Зет и снаја брижно је гледају.

У посету Мира сестра стигла,

Па се Лепа малко и придигла.

Рана боли смејат' се не може

Ал' јој мило сви се за њу брину.

Да завоје и фластере скину,

Те да пере бујну плаву косу.

«Драга Лепа још ћемо живети

И за живот храбро се борити,

Путовати преко цијелог свијета

Што не буде – неће бити штета.

Зубе нове к'о за Олимпијаду

Ставиће ти, вило моја мила,

Бићеш љепша од грчке краљице,

Пристрпи се да зацели рана

Чуваћу те до судњега дана!»

(У болници 'Др Драгиша Мишовић' Дедиње, 23.9.2009, у фази опоравка после успешне операције, са љубављу -  супруг Андро Мошић, песник)

---

[1] aboriginal dialect – bush with good wather

[2] (грч.) Егеион Пелагос Јаца – Јаца са

   Егејског мора

[3] апостроф новокомпонованог гласа

   црногорског језика

[4] מכבי    - чекић (хебр.), надимак Јуде 

   Макабејца, вође устаника против грчке

  окупације;  последњи бранитељ града-

  тврђаве Масаде на обали Мртвог мора

[5] Светско првенство у базенским спортовима одржано у Риму 2009,  где су српски спортисти у оштрој конкуренцији освојили 3 златне и 1 сребрену медаљу

[6] Кубанац Иван Перез, капитен шпанске

  екипе, изузетно санжан тамнопути див

[7] Дејан Удовичић, селектор

  Вања Удовичић, капитен

[8] Aboridžinsko svetilište u prošlosti,

  umetnički kvart savremenog Sidneyа

[9] Kralj Šaka Zulu – ujedinio plemena na

  jugu Afrike u 18. veku; uspešno se odupro 

  britanskoj vojnoj sili

[10] Muzej afričke umetnosti, Beograd

   11-13.9.2009.

[11] туристичка маскота Београда

[12] напад на аустралског туристу,

    ком је додељена полицијска пратња